Porodilište- Miroslav Antić

1.

 

Kako je otužan ovaj dvodnevni brak bez dece

u hotelskoj sobi gde sve podseća na rastanke.

 

Hoćeš da se igramo žmurke

ili školice

od kreveta do stolice?

 

Ili da ljuljamo ovu flašu vina umesto sina

niz nedelje i mesece?

 

Hočeš li da budem za tebe u svim tim jednakim noćima

nov neki najsmešniji pajac sa tužnim filcanim očima,

pa da se cerekam kroz suze

i vrištim kroz uspavanke?

 

2.

 

 Evo dve moje pesnice,

-dve gologlave kvrgave bebe.

 

Evo im od jodoform gaze najlepše pelene.

 

Čitave noći spavaće site i okupane

na tvojim malecnim grudima.

 

I sve ce tako neverovatno biti nalik na tebe:

i svetiljke za oknom,

i kiše od lišća zelene,

i dvorci kuća u magli,

i livrejisani izlozi

i sve potresne bajke jos nerođene među ljudima.

 

3.

 

Eno: 

oslušni.

 

U slivniku pod tušem  svi naši potomci pevuše.

 

Guše se nerođeni.

Rastu.

Sanjaju drvorede i trube.

 

Eno:

oslušni.

 

Na peškiru se suše.

Mljackaju ukus sapuna i povraćaju duše

i dobijaju prve zube.

 

Hajde da budu ružni.

Hajde da budu filmski glumci.

Da budu admirali.

I tužni.

I najlepši.

I grbavi.

 

Hajde da izmislimo iste ovakve nežnosti,

ili svađe,

iste ovakve zvezdane časove

i pokradene ljubavi.

 

Pa da ih damo nekim dobrim aprilima,

nekim svilama,

nekim krilima,

 

ili da ih damo nekim tužim gradovima,

nekim padovima,

nekim gadovima.

 

4.

 

Kako je otužan ovaj jalovi dvodnevni brak

u hotelskoj sobi

između četiri prazna zida.

 

Ja:

izrešetan kao stari oluci,

turoban kao mrak,

izbezumljen od golotinje i stida.

 

Ti:

sa kožom zaslepljujućom kao farovi na okuci

i ustima otrovanim kao mak,

ti, koja ništa na svetu ne znaš

sem da se skidaš,

da se skidaš,

da se skidaš . . .

 

Kako ćeš mi gledati u oči sutra

kad svane?

 

Kako ćeš moći da žvaćeš?

Da čitaš novine?

Da kupuješ karte za operu?

 

Kako ćeš,

sa utrobom okrečenom sapunicom,

moći da veruješ u neke obične dane?

 

Kako ćeš moći da se češljaš i šminkaš

dok sobarice presvlače postelju

i nose naš gladni prljavi plač da operu?

 

5.

 

Ostani tako.

Stavi mi ruku u kosu.

I ja plačem.

 

Ostani sa očima ogromnim kao fleke.

Kao puževi.

Kao parčad kolača.

 

Ti si najlepša majka.

 

Ti s dolina gde se topole u magli svlače

i presvlače.

 

O bedrima ti avionska karta za Afriku.

U jeziku ti svetionik sa Pacifika.

Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača.

 

Ti si najveća majka.

I ja te molim nek zato ove noći u tebi

ostane onaj sin

kojeg smo oboje toliko sebično sanjali.

 

Ali da bude kao ti.

Isti takav:

sa ovim šuštavim glasom i sa čuperkom kao lan

što iznad oka veje.

 

Zar ćeš, 

inače,

zaista moći kad svane

da mi gledaš u ove oči slane?

 

Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo!?

Zar ćeš umeti da me nateraš da se smejem?

 

6.

 

Ljubim ruke,

gospođice devojčice i gospodo dečaci,

vama,

nerođenim u hotelskim sobama, 

vama,

obrisanim čaršavom ili sunđerom

iz matične knjige svojih vršnjaka.

 

Evo jedan pogrešni tata večeras

plače nad vama zaljuljan tako čudno

između najlepših  snova

i najbanalnijih raka.

 

Dozvolite mi jednu zdravicu

sa šoljom običnog mleka

u ovom trenutku kad me je čudna neka,

samrtna nežnost dotakla.

 

Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho šapnem ovo,

tiho,

tiho kao što mrmlja sanjiva reka,

tiho kao što šapće negde nad ovim krovom

kiše i zvezde od žutog i pozlaćenog stakla.

 

 

7.

 

Ovo nije novogodišnja čestitka

,ni rođendanski poklon,

zacelo,

 

nego obična,

sasvim obična uspavanka,

kao kad vas vetar sretne

i poljubi u sanjivo oko.

 

Želim da vam svako to vaše mrtvo jutro,

lepi moji,

bude strahovito belo.

I da ostane belo.

 

Želim da vam to vaše mrtvo zemljano nebo, 

lepi moji ,

bude i plavo i široko.

I da ostane široko.

 

I da svi vi siroti kauboji sa maminm šeširima,

siroti nerođeni gusari

izmazani oko usana džemom i medom,

 

i sve vi sirote lepooke tatine maze, 

– svi nerođeni redom,

da svi vi tamo u korenju,

u klijanju

i u budućoj travi

imate srce kao lampion plavi ili beli,

pa da vam vekovima iz neupaljenih očiju zrači.

 

Ja ,

eto,

samo toliko svakome od vas želim.

 

Možda ne izgleda mnogo.

A ipak  – mnogo znači.

 

8.

 

Najzad,

ovo i nije novogodišnji poklon,

zacelo,

ni čestitka za vaš nepostojeći rođendan,

nego obična ,

sasvim obična uspavanka,

kao kad vad vetar poljubi u pokojno čelo

i odgega u san.

 

Ljubim ruke,

vi nerođeni,

Evo u oku nešto kao samoća belo.

 

Tiho . . .

 

Hajdemo tiho na prstima

da se ne probude vaše umorne hotelske mame.

 

Hajdemo da budemo sami vi i ja

u najlepšoj šetnji na svetu

i da nam kiša kao vodovod teče niz odelo.

 

I da svakome jato lišća malo doleti na rame.

This entry was posted in Friends Posts. Bookmark the permalink.